Kako uspostaviti odnos poverenja sa lokalnom zajednicom

Piše: Aleksandar Milošević, menadžer komunikacija, CRH Srbija

Beograd, 4. februar 2020. – Strane kompanije u Srbiji su u značajnijoj meri počele da bivaju prisutne nakon velikih društvenih promena 2000. godine. U narednoj dekadi one će ulaziti na jedno tržište koje je tek kretalo sa suštinskom tranzicijom i sa promenama koje podrazumevaju ne samo izmene u društvenim odnosima, vlasništvu, političkom i ekonomskom sistemu, već i fundamentalnu izmenu vrednosnog sistema i ideologija, koje su do tada bile preovlađujuće na ovim prostorima.

S jedne strane, strani investitori i kompanije bili su neophodni kako bi pokrenuli posustalu privredu i poboljšale socijalni status građana, ali sa druge, na njih se gledalo sa nepoverenjem i resantimanom usled značajnih restrukturiranja, odnosno otpuštanja radnika do kojih je moralo doći u cilju optimizacije proizvodnog procesa i ciklusa. Uvođenje jasnih, detaljnih procedura i striktnih poslovnih politika takođe nije pogodovalo širem povoljnom prihvatanju novih praksi i sistema.

A ukoliko je ta industrija još i imala značajan uticaj na životnu sredinu, nepoverenje u lokalnim zajednicama je bilo gotovo nepremostivo.

U takvim okolnostima uspostavljanje ponovnog poverenja i optimalnih odnosa sa lokalnom zajednicom pokazalo se kao dugotrajan, i posao sa neizvesnim rezultatom, ali koji je bilo neophodno preduzeti zbog stvaranja uslova za normalno i nesmetano poslovanje.

Potrebne su bile decenije permanentnog i sistematskog angažovanja kompanija u lokalnoj zajednici kroz implementaciju društveno odgovornih projekata, koji su za cilj prvenstveno imali poboljšanje ekonomskog okruženja, zaštitu i promociju osetljivih društvenih grupa.

Takođe je specijalna pažnja bila usmerena na poboljšanje ekoloških performansi, kao i na unapređivanje bezbednosti i zdravlja na radu. Još jedan, veoma važan element je transparentno poslovanje, stalna i formalizovana komunikacija sa lokalnom zajednicom i redovno izveštavanje.

Ovaj interes su imale uglavnom one kompanije u kojima je politika održivog razvoja bila eksplicitno uneta u poslovnu politiku i kulturu, odnosno one koje su svoju investiciju u našoj zemlji tretirale kao dugoročnu i stratešku. Te kompanije su na ovaj način gradile i, pošto je potreba stalna, još uvek grade mostove sa svim svojim susedima, ali istovremeno one unapređuju svest, poslovnu kulturu i kvalitet odnosa u čitavom društvu, a naročito kod onih kompanija koje inicijalno nemaju ovu vrstu strateške orijentacije.