Šta muči CSR menadžere širom Evrope?

Beograd, 11. februar 2020. – Krajem prošle nedelje CSR zajednicom pronela se vest da je jedna bivša menadžerka održivosti postala prva žena na čelu multinacionalne kompanije. Helena Helmerson, dugogodišnja zaposlena u kompaniji H&M zaslužila je mesto izvršne direktorke u porodičnoj kompaniji gde je ova pozicija tradicionalno pripadala muškim naslednicima osnivača slavnog švedskog brenda. I dok je CSR zajednica delila ushićenje zbog jedne karijere pozivajući se na aksiom kako samo kompanije okrenute ka održivosti imaju svetlu budućnost, nije prvi put da je ova menadžerka održivosti iznenadila javnost.

Iako se pozicije CSR menadžera u korporativnoj hijerarhiji ne smatraju mnogo uticajnim, Helena je prvi put iznenadila javnost upravo sa pozicije menadžerke održivosti, 2014. godine, ponevši laskavo priznanje „Najmoćnije poslovne žene“ koje dodeljuje vodeći poslovni magazin Švedske. Rezon za takvu odluku nije bila ni pozicija, ni veličina kompanije, već to što je „u njenim rukama najvažnije pitanje budućnosti najveće švedske kompanije na berzi“ kao i to što ona „sedi na izvoru moći koji doseže daleko izvan ograničenih mogućnosti biznisa“.  

Tokom razvoja karijere promenila je nekoliko funkcija u okviru kompanije, da bi je na poziciji menadžerke održivosti, zatekao incident u Bangladešu 2013. godine poznatiji kao Rana Plaza, kada je poginulo 1.134 radnika usled preopterećenosti zgrade u kojoj su se nalazile fabrike za neke od najpoznatijih svetskih brendova. Ovaj incident, direktno ili indirektno, uticaće na to da H&M preuzme lidersku ulogu u sektorskim inicijativama i zahteva fer i bezbedne uslove za radnike duž svog lanca dobavljača, naročito u Bangladešu kao strateški važnom za proizvodnju i nabavku sirovina.

O karijeri ove izuzetne žene kao svetlom primeru moglo bi još mnogo da se piše, ali nameće se pitanje šta je sa ostalim S-CSR (Sustainability and Corporate Social Responsibility) menadžerima širom Evrope?        

Neke odgovore daje istraživanje u kojem je učestvovalo 186 menadžera, a koje je tokom prošle godine sprovela Evropska asocijacija profesionalaca u oblasti održivosti (EASP) u saradnji sa sedam nacionalnih asocijacija: C3D (Francuska), CSR Manager Network (italija), CSR Turkey (Turska), DIRSE (Španija), ICRS (Velika Britanija), VNU (Nemačka) i Forum za odgovorno poslovanje (Srbija).

U proseku, CSR sektor čine manje od dve osobe. U 40,3% slučajeva, CSR funkcija je uspostavljena kao samostalni entitet, dok je u preostalim slučajevima, organizovana unutar sektora komunikacija (34,2%) ili ljudskih resursa (15,3%).

Čini se da S-CSR menadžeri aktivno učestvuju u oblikovanju poslovne strategije – u strateško planiranje uključeni su formalno (46,8%) i neformalno (37,6%), dok 65,5% menadžera komunicira sa izvršnim/generalnim direktorom najmanje jednom kvartalno. S-CSR menadžeri iz Turske najčešće komuniciraju sa izvršnim/generalnim direktorom, kao i menadžeri iz Srbije, dok je Italija odmah iza.  Ipak, Srbija i Turska mogu da se istaknu i najnižim bruto zaradama koje ostvaruju CSR menadžeri, a koje su u najvećem broju slučajeva ispod godišnjeg bruto iznosa od 50 000 evra.  

I dok, S-CSR menadžeri imaju sve veće razumevanje najvišeg menadžementa kako se u poslovnim (i zakonskim) ciljevima sve češće pojavljuju indikatori povezani sa održivošću, čini se da najveći izazov ostaje kako pridobiti kolege kao ključne interne stejkholdere kako bi bilo koja strategija održivosti zaživela, a koji posao CSR menadžera doživljavaju kao „lepšavu filantropsku priču“ ili „nešto što nema nikakve veze sa pravim biznisom“. (O tome kako pridobiti poverenje i mobilisati kolege, pisaćemo neki drugi put.)   

A onda, kada pomislim na sve CSR menadžere, po broju male, ali po posvećenosti velike CSR zajednice u Srbiji, nekako mi izgleda da bi profil izgledao ovako: Po iskustvu, najčešće je medior ili senior. Ima obrazovnu pozadinu koja je uglavnom društvenog usmerenja, a s obzirom na činjenicu da formalno obrazovanje u ovoj oblasti ne postoji u Srbiji, CSR menadžer najčešće je o održivosti učio/la sam/a, uz retku sreću sa podrškom mentora, upijajući znanja, prakse, razmenjujući mišljenja i iskustva, između ostalog i kroz udruženja poput Foruma za odgovorno poslovanje.

Poseduje raznorodno iskustvo,  ipak, velika verovatnoća je da je u nekom trenutku svoje karijere imao/la veze sa komunikacijama. Uglavnom ima društveni cilj za koji je lično zainteresovan, poseduje empatiju za ljude oko sebe i usmeren je na rešavanje problema. S-CSR menadžer poseduje širu sliku, ponekad drugačiji pogled od uobičajenog korporativnog, ali ono što je sigurno – osoba je koja će završiti posao. S-CSR menadžeri razumeju poslovanje do srži, a s vremenom sve više praktikuju finu veštinu facilitacije različitih očekivanja, ciljeva, viđenja. Ukoliko kojim slučajem pomisle kako ih niko unutar sistema ne razume, jako je bitno da se ispričaju sa drugim CSR menadžerima. To će ih podsetiti koliko je posao koji rade zapravo lep. Oni se identifikuju sa kompanijom i predstavljaju lojalne zaposlene. Ukoliko se ipak, putevi mimoiđu, postaju socijalni preduzetnici ili profesionalci u civilnom sektoru. A možda i poput junakinje sa početka teksta počnu da osvajaju neke nove vrhove.

Ono što je još jedna dobra vest je da se očekuje da će broj S-CSR menadžera u budućnosti rasti. Prema projekcima američkog Zavoda za statistiku o radu, poslovi u okviru profesije menadžera održivosti porašće za 13% u periodu od 2018. do 2028. godine, što je mnogo brže od proseka za sva zanimanja na tržištu Amerike.

Piše: Milica Mišković, programska menadžerka, Forum za odgovorno poslovanje